NISHIYAMA: MOJ SENSEI-04

-Avi Rokah-  (Shotokan Karate Magazine Issue 99 April 2009)

Naš učitelj je zaista živeo ono što je učio nikad ga nisam video da samo (mehaniči) predaje jedan čas; svaki dan nas je podučavao strastveno i sa entuzijazmom, pružajuci sve od sebe. Zbog toga, njegovo učenje nije nikad stagniralo. Imajući takav primer nije ostavljao nikakav izgovor studentima da ne pruže svoje najbolje.

Uvek je naglasavao važnost traženja ne lakog i ugodnog puta nego PRAVILNOG puta; drugačije rečeno, nekada možemo doći do rezultata čak i ako koristimo pogrešne metode i sredstva, ali onda ne napredujemo: tada zadržavamo naše loše navike i oslanjamo se na naše prirodne sposobnosti, koje su ograničene.
Sensei Nišijama je bio strog i bezkompromisan; ali sa druge strane, ipak je bio vrlo senzitivan, društven i zabavan. Sećam se da se nisam smejao kad je prvi put ispričao vic; trebalo mi je vremena da shvatim da može biti duhovit.

Iako je većina razgovora bila o karateu, Sensei je znao mnogo o različitim temama i imao je svoje mišljenje o svemu. Uvek bi me iznenadilo kad bi pokazao koliko znanja ima o politici, ekonomiji čak i istoriji. Interesovalo ga je mnogo stvari

Voleo je dobru hranu, posebno dobru kafu i čokoladu, pa je dolazio u moje predgrađe (Beverly -koje ima dobre kafee) na dobar obrok ili kafu. Kako je neko mogao prepoznati da je Sensei bio istinski Čovek? Čovek koji primenjuje ono sto propoveda i nikad ne kaže nista lažno? Na mnogo načina… Samo je trebalo da posmatraš kako se Sensei smeje, kad se smejao, njegovo celo telo se smejalo. To je uvek bio srdačan smeh, kao kad se deca smeju. Takodje, dok je obučavao, većina nije mogla da razume njegov engleski čak i nakon mnogo godina (ja sam ga razumeo, ali zato što sam zaista želeo), ali nije ni bilo potrebno, jer dok je govorio, govorio je celim telom, tačno bi znao šta je želeo i u mnogim slučajevima to je bilo bolje nego razumevanje reči koje mogu biti pogrešno protumačene. Način na koji je Sensei ‘govorio’ svojim telom što je bilo jako teško pogrešno razumeti. On je bio čovek čije su misli, reči i akcije bile u skladu. Sensei je imao viziju; imao je snažan intelekt i bio je vrlo intuitivan. Mnogo puta mi je rekao neke stvari koje u početku nisam razumeo ili se nisam slagao, ali vremenom, nekad čak i godinama kasnije, razumeo bih zašto je rekao neke stvari. Obično je bio u pravu i mogao je da predvidi unapred, bilo u karateu bilo u životu.

Susret sa Senseijem zaista je bilo magično iskustvo. Ajko san, njegova sekretarica, (koja je preminula mesec dana pre Sensei) i od koje sam naučio isto koliko sam naučio od Sensei, me je ohrabrivala da sparingujem sa njim. Nekad bi me nakon treninga primorala da budem naspram njega i to je bilo uvek zapanjujuće, prvenstveno kad bi me samo dotaknuo, imao sam osećaj kao da me je čekić udario. Njegovo telo je bilo tako dobro povezano i tako ga je dobro koristio da je mogao da proizvede veliku silu sa naizgled malom akcijom. Njegova tehnika je uvek izgledala kao da je izvedena bez napora, trebalo mu je samo pokret od nekoliko inča da proizvede razornu silu. Zaista je znao da stvori silu unutar svoga tela, bez previše spoljašnjeg pokreta. Njegov duh i “tajming” su bili još neverovatniji. Stajati naspram njega je bilo kao stajati ispred energetskog zida, jedva bi se pomerao, a ipak nisam nalazio prostor za napad. Onog momenta kad bih se pokrenuo, on je već bio tu, svaki put. Sećam se da su ga posmatrali neki sportisti iz inostranstva koji nisu mogli da veruju da je ovaj stari čovek svaki put bio brži od mene. Stalno su me pitali da li dajem sve od sebe, što sam naravno i radio. Svaki put sam probao više pristupa i na drugačiji način. Definitivno sam bio brži od njega kada je imao 75 godina, ali tu nije bilo pitanje brzine i snage, nego je to bila stvar percepcije, kontrole situacije i znanja da se pokrene sasvim dovoljno i samo kad je neophodno. Sensei bi ‘uhvatio’ moju nameru ne akciju. Ajko San mi je stalno govorila da je on ustvari već počeo udarac pre nego što sam se ja uopste pomerio. Polako sam počeo da uviđam šta ustvari radi i cenio sam još više nivo njegovog znanja, više nego pre, ali ipak nikad nisam uspeo da ga savladam. Zamislite samo da svakog dana ispred vas stoji čovek koji ne samo da govori divne ideje i koncepte, nego jeste i živi te koncepte koji su skovani u njemu. Kakva je to privilegija imati mogućnost biti sa takvim učiteljem svaki dan.

Ajko San mi je govorila “nemoj sama da ga slušas, neka te ponese njegov pokret i kradi od njega da bi naučio”. Ovo ima dvojaku poruku: prvo, Sensei ti neće sve servirati, moraš da prihvatiš i shvatiš to što ti je dato, on želi da si zaslužan da primiš znanje, Sensei je bio logičan i sistematičan i karate je za njega bio toliko prirodan da su postojale stvari kojih on nije bio svestan da ih radi, ali je mogao da označi najvažnije koncepte i principe. Međutim, neke suptilnosti si morao da posmatraš i ‘ukradeš’. ‘Moraš da čitas izmedju redova” govorila mi je.

Sensei je bio učitelj koji je mnogo govorio sa malo reči. Stvari koje je govorio su uvek imale duboko značenje i shvatio sam da što sam više trenirao, sve više sam razumevao šta znače njegove reči. Još uvek se borim sa nekim stvarima koje sam stalno slušao. Pre dve nedelje sam zapisivao njegove česte izreke i napisao sam 7 strana. Svaka pojedinačno može biti diskutovana i analizirana. Ove izreke imaju duboko značenje sto se tiče i karatea i života. Kakva je to mudrost koju je on prenosio kratkim rečima?
Sad, svaki dan dok treniram, Sensei Nishiyama i Ajko San i dalje stoje ispred mene. Razmišljam o tome kako bi reagovali na moj trening i učenje, kakve bi mi korekcije predložili, nadajući se da mogu očuvati čistocu njihovog učenja: prvenstveno kroz moj trening a onda kroz trening mojih studenata. Sensei je učio primerom; nikad ništa nije poučavao što nije lično iskusio ili primenio u svom karateu. To je velika lekcija koju se trudim da uvek primenjujem.

Sensei nije voleo ljude koji filozofiraju o karateu, a ne treniraju dovoljno niti mogu da podrže ono što poučavaju sa svojom akcijom. Ovakve ljude je zvao ‘kuchi waza”, usmena tehnika. Posebno bi se uznemirio kad neko na njegovom treningu nije ulago napor da promeni svoje navike. Mnogo puta kad bi posetioci došli da treniraju, po njegovom izrazu sam mogao da vidim da će se dogoditi nešto neprijatno.

 

Na njegovoj sahrani, Budistički sveštenik kaza: Dharma, učenje koje je prenosio Sensei, može ili živeti kroz njegove studente ili biti uništeno kroz njih. J a sam se obavezao da zaštitim njegovo divno učenje i mudrost i održim ga u životu. Sensei ne bi želeo da njegovo učenje postane rigidan sistem koji se samo imitira, nego bi želeo da se održi i da nastavi da se razvija kroz istinsko razumevanje i primenu principa koje je on otkrio. Moramo biti oprezni da ne zapostavimo originalne principe koji su zahtevali toliko mnogo rada, strasti i radoznalosti da bi se došlo do njih. Ali jednom kad razumemo te principe i shvatimo ih možemo da radimo šta god poželimo i primenimo ih na veliki broj načina, prilogađavajući ih svakom vežbaču, to i jeste živi karate neograničen spoljašnjim okolnostima.

Svaka generacija mora da nadograđuje u odnosu na prethodnu generaciiju, pazeći da principe ne protumači i usmeri pogrešno.

Kada mislim o Senseiu mislim o uspravnosti, dostajanstvu, integritetu, divnom pokretu, čistoci i svemu što je pozitivno i dobro u životu.

Tradicija se nastavlja…

Sa izuzetnim zadovoljstvom prevela: Nena

sole On 10/03/2013   /   BLOG, Nishiyama   /   Leave a comment