Morihei Ueshiba (1883-1969)

Upitan kada je aikido osnovan, Majstor Uešiba je odgovorio, “Na dan mog rođenja.”   Osnivač Aikidoa, Morihei Uešiba rođen je 14. decembra 1883 u seoskoj porodici na prostoru Vakajama (Wakayama) prefekture sada znanu kao Tanabe. Od petoro dece on je bio jedini sin. Od svog oca Jorokua (Yoroku), nasledio je samurajsku odlučnost i zanimanje za javne događaje, a od svoje majke zanimanje za religiju, poeziju i umetnost. U svom ranom detinjstvu, Morihei bio prilično slab i bolešljiv, što je odvelo u njegovo prefieriranje za boravak unutar kuće da čita knjige umesto da se igra napolju. Da spreči sinovljevo sanjarenje, Joroku će ispričati nebrojene priče o Moriheijevom pradedi Kićiemonu (Kichiemon), govorivši mu da je bio jedan od najvećih samuraja tog doba i ohrabrujući ga da vežba Sumo rvanje i plivanje. Morihei je postao jači i najzad shvatio potrebu za snagom posle napada u kojem je njegov otac prebijen od strane bande lopuža unajmljenih od strane suparničkog političara.

Izgleda da je škola Morihejiju bila dosadna jer je njegova nervozna energija tražila mnogo praktičniji odušak. Godine 1898, Morihei Uešiba je napustio svoje rodno selo nedaleko od Osake i otputovao u Tokio da osnuje mali biznis. Za vreme tog boravka u Tokiju, potražio je intstukcije u borilačkim veštinama. Aktivno je istražio desetine veština i na kraju je privučen da se specijalizuje u tri: mačevalački stil poznat kao Jagju Šinkage Rju (Yagyu Shinkage Ryu), stil sa štapom poznat kao Hozoin Rju (Hozoin Ryu) i Tenđin Šinjo đuđucu (Tenjin Shinzo jujutsu).

Tokom Rusko-Japanskog rata, odlučio je da se prijavi u vojsku. Sa svojom visinom ispod pet stopa (152.4cm) nije bio u mogućnosti da ispuni minimalne potrebe armije. Bio je toliko uzrujan da je odmah otišao u šumu da se vere o drveće, očajnički pokušavajući da razvuče svoje telo. Na sledećem pokušaju regrutacije, prošao je pregled i 1903. godine postao pešadinac.

Rusko-Japanski rat (1904) je stvorio Uešibu sa realnom situacijom da se razvije u skladu sa principima koje je naučio tokom treninga u borilačkim veštinama. Vojnik Uešiba je proveo veći deo ratnih dana izložen surovoj klimu severne Mandžurije tako da je pred kraj rata njegovo zdravlje prilično pogoršano. Sa svojom karakterističnom životnom energijom, on je obnovio svoju vitalnost putem dugih sati u radu na otvorenom.

Morihei se vratio kući na selo. Razvivši snagu tokom vremena u vojsci, on je sada jedva čekao da nastavi fizički trening. Njegov otac je sagradio dojo na njegovoj farmi i pozvao dobro poznatog Đuđucu (Jujutsu) istruktora Takaki Kijoćija (Takaki Kiyoichi) da ga podučava. Tokom tog vremena mladi Uešiba je postao jači i shvatio da poseduje veliku veštinu. U isto vreme postao je više zainteresovan za dešavanja u politici. U proleće 1912, sa svojih 29 godina njegova familija se preselila u divljinu ostrva Hokaido. Nakon godina borbe, seoce je počelo da napreduje. Uešiba je postao strašno mišićav do momenta da je moć koju je posedovao u njegovim rukama postala skoro legendarna.
Za vreme tog vremena na Hokaidu je upoznao Sokaku Takedu, velikog majstora Daito-rju Aiki Đucu-a (Daito-ryu Aiki Jutsu). Nakon upoznavanja shvatio je da nije dorastao svom učitelju i zaboravivši sve ostalo Uešiba se bacio na trening. Posle otprilike mesec dana, otišao je u Širataki izgradio dojo i pozvao Takedu da živi tamo, što je ovaj prihvatio.
Saznavši da mu je otac ozbiljno bolestan, Uešiba je prodao veći deo svoje imovine i ostavio dojo Takedi. Nikada se više neće vratiti na Hokaido. Po dolasku kući, shvatio je da je previše dugo bio odsutan i da mu je otac preminuo. Uešiba je veoma teško primio očevu smrt. Odlučio je rasproda pradedovsku zemlju i da se odseli u Ajabe.

Tokom svojih ranih četrdesetih (oko 1925), Uešiba (koji je bio veoma religiozan čovek) je nekoliko duhovnih iskustava koje su ga toliko zadivile su se njgov život i njegov trening zauvek promenili. On je shvatio da je stvarna svrha Budo-a ljubav koja vrednuje i hrani sva bića.

Mnogi ljudi su tražili da ih Uešiba podučava, između ostalih Tomiki Kenđi (koji je osnovao njegov stil Aikidoa) i čuveni admiral Takešita. 1927. godine, Degući Onisaburo je ohrabrio Uešibu da se odvoji od Omoto-kjo i započne sopstveni stil. To je uradio po preseljenju u Tokijo. Broj Uešibinih sledbenika se toliko proširio da je bio potaknut da sagradi oficijelni dojo u okrugu Ušigome (sadašnjem mestu Aikido Svetske Direkcije – Aikido World Headquarters). Dok je dojo još bio u izgradnji, mnogi visoko-rangirani instruktori kao Kano Đigoro (Kano Jigoro, osnivač modernog Džudoa) su dolazili u posetu. Oni su bili toliko impresionirani da su slali svoje učenike da uče od Uešibe.

1931. godine, “Kobukan” je završen. “Budo Društvo usavršavanja” (Budo Enhancement Society) je osnovano 1932 sa Uešibom kao glavnim instruktorom. Otprilike u to vreme su učenici kao Šioda Gozo (Shioda Gozo), Širata Rinđiro (Shirata Rinjiro) i drugi, došli u dojo. Do početka Drugog Svetskog rata Uešiba je bio izuzetno zauzet podučavajući u Kobukanu, kao i držeći specijalne časove za glavne vojne i policijske akademije. U sledćih 10 godina Uešiba postaje sve više i više slavan i mnoge priče su počele da se pojavljuju u pisanom obliku. Njegov jedini sin, Kišomaru (Kisshomaru) je dosta pisao i dokumentovao o događajima iz njegovog života.

1942. godine, žudeo je da se vrati na selo. Često je govorio: “Budo i obrađivanje su jedno “. Rat je ispraznio Kobukan i on se umorio od života u gradu. Ostavljajući Kobukan u rukama svog sina Kišomarua preselio se u selo Ivama u Ibaraki prefekturi. Tamo je sagradio otvoreni dojo i sada čuveni Aiki hram.

Ivamu mnogi smatraju rodnim mestom modernog Aikidoa, “Puta harmonije”. Pre tog poteza, njegov sistem je nazvan Aikiđucu pa onda Aiki-Budo, i dalje pre borilačka veština nego duhovni put. Od 1942. (kada je ime Aikido prvi put formalno upotrebljeno) do 1952, Uešiba je učvrstio tehnike i usavršio religioznu filozofiju Aikidoa.

Posle rata, Aikido je rapidno rastao u Kobukanu (sada zvanom Hombu Dojo) pod upravom Kišomaru Uešibe. Morihei Uešiba je postao poznat kao “O Sensei” ili “Veličanstveni Učitelj”, Majstor Aikidoa. Takođe, primio je mnogo odlikovanja od japanske vlade. Do samog kraja svog života, O Sensei je oplemenjivao i poboljšavao svoj “Put”, nikad gubeći predanost intenzivnom treningu.

U rano leto 1969, O Sensei se razboleo i rekao svom sinu “da ga Bog zove… ” On se vratio kući na njegov poziv da bude blizu njegovog dojoa. 15. aprila, njegovo stanje je postalo kritično. Kada su se pojavili i poslednji njegovi učenici, dao im je završne instrukcije. “Aikido je za ceo svet. Trenirajte ne za sebične razloge, već za sve ljude svuda. ”

Rano ujutro 26. aprila 1969, 86-ogodišnji O Sensei je prihvatio sina za ruku, osmehnuo se i rekao, “Pobrini se za stvari” i umro. Dva meseca kasnije, Hacu, njegova žena od 67 godina je otišla za njim. O Senseijev pepeo je zakopan u porodičnom hramu u Tanabeu. Svake godine komerorativni obred se održava na 29. april u Aiki hramu u Ivami.

Neke poslednje reči…

Nastavljujući razvoj iz borilačkih “veština” u “puteve” (od Bugei-a do Budo-a) Učitelj Uešiba savesno primenjujući sebe u razrađivanje tehnika koje je podučavao, i stapao ih u oblik koji je podučavao sklad a ne nasilje. Na taj način on je bio u stanju da sastavi njegova duhovna verovanja u veličanstvenu tehničko iskustvo u Veštini.

Morihei je shvatio da neprekidna borba – sa drugima, sa sebi samima i sa okruženjem – mogu doneti samo propast i nesklad. “Svet će nastaviti da se dramatično menja, ali borba i rat nas mogu potpuno uništiti. Ono što trebamo su tehnike sklada, ne one sukoba. Veština mira je potrebna, ne veština rata.” Morihei je podučavao Aikido kao kreativnu disciplinu uma i tela, kao praktičan način rukovanja agresije, i kao put u životu koji promoviše neustrašivost, mudrost, ljubav i prijateljstvo.

Uešiba je objavio da je pravi Budo put (put ratnika) put mirnog izmirenja. On je posvetio sebe projektovanju veštine koja bi učila tehničkoj hrabrosti i snazi, i predanost samodisciplini potrebnoj za lični razvoj.

Jedna od jedinstvenih karakteristika O Senseijeve veštine je iskorištavanje i usavršavanje Ki-a (unutrašnje snage) i mnoge fotografije O Senseija prikazujući ga u demonstraciji njegovog izvrsnog razumevanja korištenja unutrašnje energije.

Morihei Uešiba je jedan od najvećih u istoriji borilačkih veština. Čak i kao starac u osamdesetim, mogao je da razoruža bilo kojeg neprijatelja, obori bilo koji broj napadača, i da pribije napadača jednim prstom. Iako nepobediv kao ratnik, on je bio iznad svega čovek mira koji se gnušao borbe, rata, bilo kakve vrste nasilja. Njegov put je Aikido, koji se može prevesti kao “Veština Mira”. Morihei Ueshibu praktičari Aikidoa oslovljavaju kao O Sensei “Veličanstveni Učitelj”.