NISHIYAMA: MOJ SENSEI-03
-Avi Rokah- (Shotokan Karate Magazine Issue 99 April 2009)
ICHI-GO ICHI-E
JEDAN MOMENT, SAMO JEDANPUT ,
JEDAN SUSRET, JEDNA MOGUĆNOST
Nišijama u dojo-u je bio kao ostrvo u ogromnom Los Andjelesu, ostrvo na kome se traži istina. Bilo je to mesto odvojeno od trke i svakodnevice života grada. Nije bilo potrebno da se ide na neke daleke planine, istinski Majstor je bio tu za tebe, svaki dan i bilo je potrebno samo da ga prepoznaš, dodješ i uzmeš blago koje je nudio. Kada bi zakoračio u Nišijamin dojo, mogao si osetiti intenzitet i posebnu energiju tog mesta, to je bilo nešto neponovljivo.
Dojo je bio vrlo jednostavan, nepromenjen decenijama kao što su i karate principi – vanvremenski. Za razliku od mnogih luksuznih teretana i centara za borilačke sportove u Los Anđelesu, ako bi prošao pored Nišijaminog dojo-a ne bi ni pretpostavio kakvo se tamo blago skriva.
Za 27 godina koje sam proveo sa Nišijamom, posmatrao sam kako se njegova učenja stalno razvijaju. Njegov karate i i učenja su bila uvek precizna i temeljna i svake godine su se dalje produbljivala, postajala suptilnija, manje gruba i mekša, veštija i efektnija.
U proteklih 27 godina, učio me je važnosti pravovremenosti i preciznosti spoljašnjeg pokreta: imali smo odlične karatiste, snažnog duha i treninzi su nekad bili grubi u momentima i surovi.
Tokom godina, treninzi su se dalje razvijali, duh i intenzitet su ostajali isti, ali trenažne metode su postajale temeljnije i smislenije. Tehnika je počela da zavisi vise od kreiranja moći (snage) iz unutrašnjosti nego od samo precizne mehanike, više od upotrebe disanja, namere i Ki energije, sa upotrebom tehnike kao produzetkom i izražajem principa, doprinoseći da uz to pravovremenost i strategija postanu jos temeljnije. Principi dobre tehnike i pravovremenosti su postale povezanije i više medjuzavisne. Sama odlučnost nije više bila dovoljna, borba je postala manje gruba, ali na mnogo višem nivou veštine. Razvoj učenja se može uočiti posmatranjem transformacije u toku sparinga u dojo-u; vide se odlučni ali mnogo smireniji ljudi, vidi se plan i strategija, a ne samo razmena tehnika.
Sensei Nišijama se nije plašio da potpuno napusti neki od starih načina i da prizna da nešto što je podučavao u proslosti nije najbolji način; sada bi to radili drugačije. Postalo je jasnije kako da se iskoriste prednost kratke distance, kako se uskladiti sa protivnikom, kako da se postavi i napravi strategija. Mogao si da vidiš da najbolji borci nisu obavezno i najkrupniji, nego najpromišljeniji, oni koji su mogli da razumeju i da primene ono što je Sensei Nišijama učio. Kada su stariji Nišhijamini učenici dolazili u posetu, mogla se uočiti razlika izmedju sirove snage i dubinskog uvida koji se kod njih razvio.
Jedan od starijih studenata mi je rekao da godinama nije verovao da Nišijamaina učenja rade, jer je zvučalo suviše mistično njegovom praktičnom umu, ali onda je shvatio da novije generacije zaista koriste te koncepte u njihovim tehnikama i da to – radi.
Ipatsu Shobu – jedan susret, jedna sansa da se pobedi ili izgubi.
U toku memorijalne službe za Sensei Nišijamu Budistički monah nas je podsetio na Zen koncept:
ICHI-GO ICHI-E – JEDAN MOMENT, SAMO JEDANPUT
da opiše kako je Sensei živeo svoj život.
U Senseijevom učenju to je bio jedan od glavnih stubova. Naš učitelj je stalno naglašavo važnost ozbiljnosti treniranja. Podučavao je ideji da se mora posvetiti pažnja svakoj tehnici i svakom momentu; Sensei Nišijama nije podnosio nemarnost.
Na treningu nam je govorio: “Mislite a svakoj tehnici kao da je poslednja tehnika vašeg života”
Govorio nam je da je u ranija vremena tvoj život zavisio od jučerasnjeg treninga i zbog toga je samuraj morao da trenira sa krajnjom pažnjom i ozboljnošću. Danas, zbog treniranja u drugačijim uslovima (bez prisustva životne opasnosti), moramo biti posebno pažljivi da ne izgubimo Budo duh.
U sportu, mozes izgubiti poen pa ga nadoknaditi, izgubiti na takmičenju, ali pobediti na sledećem, ali u Budo-u postoji samo jedna šansa. Zbog toga je naš učitelj uvek govorio: “Uvek uradi najbolje sto možeš” ili “Daj sve, nemoj da misliš o sledećem”.
Ovaj koncept o prisutnosti u svakom momentu, o potpunom prisustvu u trenutku, to je zbog toga što se ni jedan moment neće ponoviti: nikad više nećeš biti u istom momentu. Svaki put kad uradiš tehniku, iako je ista tehnika, ona je ustvari nova, ima drugačiji osećaj i drugačije je iskustvo. Ako se to stalno ima na umu, nikad nećeš ponoviti tehniku iz navike. Onda naše učenje treba da postane istinski proces svesnog učenja.
U mnogim japanskim veštinam i umetnostima “ichi-go ichi-e” (bukvalno prevedeno znaci “jedan moment samo jedanput” u originalu je uzeto iz Zen-a),ne znači da se treba stresirati oko toga da budeš savršen sve vreme. Naprotiv, uraditi najbolje što možeš znači jednom kad kreneš, čak i ako pogrešiš, budi odlučan i daj sve od sebe. Naš učitelj je govorio “pogreši, greške nam trebaju” ali u isto vreme i “bez oklevanja, daj sve”.
Bez grešaka ne možemo zakoračiti u nepoznate predele gde se ne osećamo komotno i sigurno, ako se bojimo da pogrešimo, učenje i menjanje navika ne može ni da se desi.
Dati najbolje od sebe ne treba da predstavlja teret ili pritisak da budemo savršeni sve vreme, nego radost i zadovoljstvo totalnog prisustva i posvećenost onome što radimo u svakom trenutku.
Prevod: by Nena
Nastavice se…
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.