Jedan telefonski poziv bio je dovoljan da bez dvoumljenja  da se nađemo i vežbamo onako kao nekad.
Nismo se videli dugo, skoro 1o godina, eto život je tako napravio. Vidim to je onaj isti Sveto kakvog sam znao, koji je odavno pomirio dva puta “put mača” i “put pera” i beskrajno, beskrajno dobronameran. Nema ništa lepše nego kad se razumeš sa sagovornikom i bez izgovorene reči, to valjda dolazi otuda što koračamo istim putem uz planinu, pa ponekad bez htenja staze se razdvoje. Izgleda da zagledanost u isti planinski vrh dovede do toga da se staze negde gore opet spoje i mi se sada razumemo baš kao da smo neprekidno bili zajedno.

Krenuli smo uz šalu rečima “Kata nas je održala njojzi hvala” i od Heian-šodan do poslednje Hean, pa Teki 1, 2, 3 i preko Basai-dai stigli do Basai-šo.
Jedan drugog smo usmeravali da vežbamo umerenom snagom, suzdržano, ali duh i telo bi se nekao zaigrali, oteli se, i udarci su sami od sebe bivali moćni.

Ovakava rezonancija verujem može da se rodi samo među istomišljenicima. Na kraju ipak neko je trebao voditi računa da baš ne bi trebali preterati i onda sam ja morao da kažem Sveto, Slavo dosta je, hajde da završimo trening, pomišljajući kako je dobro što ćemo nastaviti sa razgovorom o temama koje me jako intrigiraju, a za koje znam da su Svetova preokupacija.

I kod kuće Saška svojom neporednošću pokazuje kako je ispalo lepo što je život spojio nju i Sveta, dva srodna bića.
Posle kulena i prvog piva setili smo se one Đoletove “al se nekad dobro jelo”. Slavo se vratio svojoj opsesivnoj navici telefoniranja, a Sveto je otkrio da on to nama radi zato što smo mi …Srbi.

sole On 10/03/2013   /   BLOG, EVENT NEWS   /   Leave a comment