Tradicionalni karate je nastao na Okinavi početkom XVIII veka, kao umeće samoodbrane zvane »Budo«. Kroz trening tradicionalnog karatea vežbači jačajući fizičke i mentalne sposobnosti razvijaju i samokontrolu.. Razumevanjem fizičkih i mentalnih sposbnosti protivnika vežbači ujedno uče i kako izbeći borbu što vodi ka krajnjem cilju »prevenciji sukoba«, a to predstavlja istinsku pobedu.

U početku, karate se razvijao kao forma samodbrane bez oružja, koja se bazira na upotrebi totalne snage tela. U početno vreme su razvijane specifične veštine i sposobnosti različite od do tada poznatih borilačkih veština, a potom je usledilo stvaranje tehničke organizacije čime karate zaokružuje razvoj autentične borilačke veštine.

Fizičke i duhovne koristi ove veštine su prepoznate širom sveta. Vežbači kroz fizički trening razvijaju spoznaju da kontrolom emocija kontrolišu telo.

Karate je usvršavanje tela, uma i emocija. Karate razvija samopouzdanje u mogućnost odbrane jednim »završnim« udarcem (»todome«). Takvo samopouzdanje vodi stabilnim emocijama, koje eliminišu negativne emocije, što u krajnjem ishodu daje korist za fizičko i mentalno zdravlje.

U kasnim pedesetim godinama 20 veka karate je bio predstavljen širokoj svetskoj javnosti i postao poznat i priznat širom sveta. Šezdesetih godina, počinju prva karate takmičenja. Međutim kako je tradicionalni karate postajao sve popularniji pojavili su se »novi karate« sportovi koji su koristili nožne i ručne udarce. Dok tradicionalni karate zahteva visok tehnički nivo završnog udarca »todome«, »novi« karate sportovi nemaju ideju o završnom udarcu i bazirani su na izvođenju udaraca nogama i rukama samo u cilju ostvarivanja poena. Postoji velika razlika između tradicionalnog karatea i »drugih-novih« vidova karatea. Danas, tradicionalni karate ima preko 1.500.000 vežbača širom sveta.

Tradicionalni karate je borilačka veština koja nije u direktnoj zavisnosti od fizičke snage tela. Njegova snaga potiče od kombinacije fizičke snage i principa, čija primena uvećava krajnje efekte. Primena principa daje formu, a na nekom nivou trebamo biti oslobođeni od nje bez povrede principa. Šta više moramo u sebi imati sposobnost za kontrolu ne samo sebe nego i protivnika, odnosno moramo imati ideju pobede. Drugim rečima,ne smemo klonuti duhom.
Unoseći princip kontrole u vežbanju, sve što činimo, činimo slobodnom voljom. To je težak put koji sledimo, jer na treningu se susrećemo sa iskušenjima, svi protivnici žele snažno da udare i mi tu sebi možemo da kažemo »predaj se«. Svako želi da pobedi kada počne da trenira karate, mi smo tu stalno pred izazovom da li ćemo izgubiti ili pobediti, ili da odustanemo od svega.

Prolazeći kroz iskustvo pobeda i poraza, postepeno nam se javlja ideja da je jedina ispravna svrha vežbanja Karatea upravo samo vežbanje.

sole On 10/03/2013   /   BLOG   /   Leave a comment