Šta je karate? Odakle je potekao?
Moto Međunarodnog Budo Univerziteta (Katsuura, Japan)
Kroz stremljenje i duh budo-a, kuje se postojana i principijelna filozofija života, koja uspostavlja put ka miru – orijentisanom pogledu na svet u kome bitiše, neguje se fizička snaga, uči se o vrednostima pristojnosti i strpljenja i utire se put za međunarodno prijateljstvo kroz sportski duh i srčanost – Dr. Matsumae Shigeyoshi (1901-1991, osnivač Budo University)
Pozadina
Šta je karate? Odakle je potekao? Ko ga je kreirao i zašto? Kako se razvijao? Koji faktori su uticale na njegov razvoj i smer? Od kakve je vrednosti Karatedo modernom društvu? Još spečifičnije, kako karate zaista može da uveća vrednost mog svakodnevnog života?
Kaatedo je često opisivan kao uzbudljiv i izazovan sport, očaravajuća društvena rekreacija, praktična forma samoodbrane, nagradjujuća društvena aktivnost, način da se bude i ostane u dobroj kondiciji, a nekad čak i način pobeđivanja stresa koji toliko često ometa inače produktivan život odraslog čoveka.
Ustvari, Karatedo je sve to i mnogo više. Zasnovan na drevnim principima samo-odbrane, Karatedo je moderna Japanska umetnost samoodbrane koja podstiče razvoj karaktera i mirotvorstvo, kroz fizičku disciplinu, filozofsko poniranje, vitalnu životnu mudrost kao i dugotrajno i metodičko samoposmatranje. Na zapadu, svako zna šta zdravo telo i uredan život mogu da učine za čoveka. Ipak, ne-praktični aspekti elemenat Karatedo, da kažemo njegov metafizički elemenat, još treba ovde da bude potpuno izvagan ili potpunie shvaćen.
Ukratko, Karatedo put karatea, uči kako da se živi u harmoniji sa prirodom bez pokušaja uništavanja i dominacije. I dok je karate kao sport (mislim na raznovrsnost karatea sa kojom smo mi na zapadu upoznati) star je manje od 50 godina dok originalne osnove na kojima leži datiraju daleko u letopise kineske istorije.
Moderni japanski karatedo, se razvio od drevne kineske samoodbrambene discipline pod nazivom quanfa [2], koja je potom negovana u Okinavljanskom starom Ryukyu Kraljevstvu, za vreme njene dugogodišnje saradnje sa Kinom. Nekad popularna praksa među Okinavljanskim kimochi [3] kao pomoćno sredstvo u zaštiti od stupanja na snagu zabrane oružja, principi quanfa su bili negovani od strane pechin [4] kao dodatak primeni lokalnog zakona.
[2] “Quanfa” “put pesnice” (preveden kao Kenpo na japanski) je kinesko-mandarinski termin koji označava različite tradicije samodiscipline koje su “isplivale” iz monškog svetilišta Budističkog Shaolin Hrama. Svi kineski termini su se utopili u Pinyin Romanization sistem. [3] “Kemochi”je Okinavljanski (Hogen) termin koji se odnosi na one sa hronološkom linijom: aristokratija. Japanski termin iz Meiji perioda “shizoku” koji opisuje članove prethodne samurajske kaste, je često pogrešno korišten da se opiše Okinavaljanska aristokratija. Suprotno od kemochi je mukai, bez hronološke linije: prosti (obični) ljudi. [4] “Pechin” Hogen termin za potčinjene srednje klase za vreme starog Ryukyu Kraljevstva (1509 do 1879), koji je počeo kada je Shoshin- O nametnuo klasnu strukturu za gospodski stalež sve dok dinastija nije ukinuta. Pechin zvaničnici su najvećim delom bili odgovorni za (ali ne samo za) različite stepene civilne administracije i sprovodjenja zakona. Pechinklasa je bila podeljena na satunushi i chikudoun. Satunashi su od kemochi, dok su chikudoun potekli iz mukei.
Tumačenjem japanske reči Karatedo, nalazimo termin koji se sastoji od tri odvojena kineska ideograma: “kara” što znači prazan; “te” – ruka ili ruke; i “do” što znači put ili staza. U svom kontekstu borilačke veštine, ovo bukvalno znači “put prazne ruke” koji površinski opisuje jedinstven metod samo-odbrane bez upotrebe oružja. Međutim, drugo značenje za ove kineske ideograme, jedan koji nije odmah očigledan, obuhvata temeljnu filozofiju često opisivanu kao “način zivota”.
U ponovnoj proceni dodatnog tumačenja ova tri ideograma, otkrivamo da termin koji znači “prazan”, izgovaran “kara” takodje znači “praznina”, koja obeležava drevne duhovne doktrine proširene u Daoizmu i Taoizmu. Termin “ruka “ izgovoren kao “te”, je bio stari Okinavljanski termin, koji je opisan kineskim gongfu [5] koji je bio negovan na njihovom ostrvu pre početka ovog veka. [6] Konačno, termin koji znači “put” ili “staza” izgovoren “do”, takodje identifikuje unutrašnji put po kojem se njegovi sledbenici kreću, u potrazi za duhovnim principima.
[5]”Gongfu” je generički kinesko-mandarinski termin koji označava različite tradicije koje su se razvile ili iz Buddhist Shaolin Hrama (na primer, zmaj, leopard tigar, ždral i zmija) ili iz Daoist Wudang Hramova (na primer Taijiquan, Bagua, Xingyi), što uopšteno znači “vreme ili postignuti rad”. Postoje dve struje, pretežno mandarinski termin koji se koristi je bremenit političkim prizvukom: wushu, “war arts” je prihvaćeni termin u Republici Naroda Kine ili u kontinentalnoj Kini; Tajvan ili Republika Kina, koristi termin guosju (kuo shu) ili “national arts”. Treći uobičajeni termin je “quanfa” “put pesnice”, koji se prevodi kao kenpo na japanski. Uopsteno, wushu se odnosi na modernizovane, visoko akrobatske stilove gongfu: dok gongfu, quanfa i guoshu se odnosi na više tradicionalne forme civilne samo-odbrane. [6] drugi termin koji se koristio je Toutejutsu, “Tou”što znači Kina, otkriva istinsko značenje porekla od reči “te”, dok je sufix “jutsu” uobičajen način opisivanja tehnike ili učenja: metode ili škole.Popularna zabluda je da Karatedo, kao što ga mi znamo u zapadnom svetu, datira daleko u istorijske letopise (zapise) japanskog feudalnog društva i da je na neki način povezan sa samurajskim ratnicima. Ništa ne može biti dalje od istine. Ali, kao kendo i judo (dve moderne tradicije zasnovane na borilačkim disciplinama koje su energično bile kultivisane od strane samuraja feudalnog Japana), kenjutsu (mačevalaštvo) i jujutsu, tako je i Karatedo baziran na mnogo starijim kanonima, kanonima koji su izvorno doneti iz Kine. Tokom kulminirajućih godine udruženog napora, Karatedo je postao zvanično priznat kao moderni Japanski budo (borilačka umetnost) u decembru 1933-će godine, uz prihvaćanje od strane Dai Nippon Butokukai, koji je nacionalno vodeće telo za budo u Japanu.
Marta 1934-te, samo mesec dana pre nego što je krenuo za Havaje, Miyagi Chojun (1888-1953), osnivač Gojuryu, pričajući o poreklu Karatedo, napisao je provokativnu poruku: “Bez obzira na to gde i kada se civilna borba prvi put razotkrila u svetu, možemo samo da pretpostavimo da mora da se uzdizala zajedno sa sa cvilizacijom od drevnih vremena usled antagonizama koji su urodjeni ljudskoj prirodi. “
Tražeći da bolje razumemo Karatedo, postaje neophodno da se istraži njegovo poreklo. Međutim, dok se proučava njegova evolucija, otkrivamo istoriju obavijenu kako misterijom tako i misticizmom. Da dalje komplikuje stvari, dokumentacija ako je ikad postojala, izgleda kao da je uništena za vreme katastrofalnog bombardovanja Okinave 1945-te godine. Ono što je preostalo, predavano je usmenim predanjima i ritualima; predanja i par ostataka pisanih svedočanstava. Možda, analizom toga što znamo, i radeći unazad na logičan način, unakrsnim povezivanjem i poredjenjem poznatih činjenica sa odgovarajućim informacijama kad god je to moguce, možemo možda otkriti ono što ne znamo.